Subota, 11.maj.
Opet divan dan! Jedan sovan slavi rođendan!
(Ma svladaćemo mi vremenom svu terminologiju sa
korijenom sov-!)
Sove su se zahuktale! Danima tražim pravi glagol koji
ide uz „sove“, i konačno sam ga našla! U
prošlom javljanju sam rekla da sovimo, a to može da znači i da spavamo
(slipimo, šlafimo, napomena pisca za sve strane obožavaoce), a po slikama se
vidi da u stvari obitavamo uz drveće. “ Ja sam odlučila da danas budem na
drvetu. Ja sam prava sova.“
„Kad bi drveće hodalo i ptice bi se razletele na sve
strane. Drveće bi hodalo, i mahale njegove grane“- pamtim stihove iz jedne
pjesme za djecu, iz onog perioda kad se još smatralo da „deca vole smešne reči“
tj.da stihovi za djecu treba da se rimuju. Danas je drveće prohodalo i razmahalo
se granama. Obukli smo ga u žive boje. Neko je drvo dobilo malo više kolora,
neko malo manje, nekom su sve grane obučene, a neke su ostale golišave. Ne bih
htjela da neko pogrešno pomisli da mi ne volimo boje drveća. Znamo da priroda
može da stvori mnogo ljepše nijanse od bilo koje ljudske ruke, svjesne smo da
nema tog umjetnika koji može da nadmaši ljepotu duge, ili nijanse lišća, ili
odsjaje na vodi. Još je Aristotel utvrdio da je čovjekovo stvaralaštvo samo
mimezis, a jedini pravi „poiesis“ su Bog i priroda. Opet, dio smo prirode.
„Čovjek sam, i ništa ljudsko nije mi strano.“ Zato smo odlučile da malo
upletemo svoja krilca, pa smo uplitale, rasplitale, zaplitale. Pletaćim
iglama,šivaćim iglama, kukicama, ali i štapićima za ražnjiće! Pleli su se šalovi,
paukove mreže, krugovi, cvjetići i cvjetovi (ovo moram da objasnim za slučaj da
neko ne prepozna sve oblike koje mi mislimo da smo sa uspjehom ostvarile).
Takođe moram da naglasim- nismo mi daltonisti! Znamo
da „ta plava i ta zelena“ baš ne idu jedna uz drugu, da narandžasta pufna nije
savršena kombinacija uz ljubičasto-braon šal (pardon, to nije šal, to je,
recimo, tračak), ali, pitajte (ako baš neko hoće da pita) djecu koja su se,
mašala!, baš zaigrala ispod krošnji, da li im je nešto zasmetalo. Iz dječijih
glasova izdvajam: „Jel vi sad nešto radite ili možete da mi pokažete kako se
plete?“, „Tata, naučio sam da pletem!“.
Tako su pričali malo stariji, a mali su bili ušuškani
pored svojih vaspitačica i roditelja, i slušali
sovice dok su im čitale kako je, npr. Ježurka Ježić naučio i vuka i
lisicu da je dom tamo gdje se čovjek osjeća lijepo i sigurno.
Bilo je zainteresovanih i za čitanje na engleskom
jeziku, uz sovicu sa „šalom za čitanje“, koja im je objašnjavala dijelove
pročitanog teksta.
Iz glasova
„odraslih“ citiram:“Dakle, uvijek ovdje držiš tri petlje...“ (nap.pisca: alo,
sovice, taj bod ne znam!) , jedan dijalog: „A gdje su mi skale?“, „Sova T
se baš igra sa njima“, i napomenu muškom posjetiocu:“Slab si sa
iglama,a!“
Današnja satnica je izgledala otprilike ovako.
Probudile smo se oko 4 (slovima: četiri, „Čuš, da spavam!), oko 8.15 krenuli ka
parku („Ja sam tip koji smatra da sve što treba da se uradi, treba da se uradi
juče, naspram nekih koji smatraju da to može da se uradi u narednih sedam -osam
mjeseci, ali i ne mora“), uredno, u koloni („E, pazi nas, ko svadba!“) iznijeli
iz automobila ploče za španju, kockice za iks-oks, i oko stotinjak kilometara
(brat bratu, ako ne i više!) šalova, korpu sa lastišima, reketima i lopticama,
frizbijima... Dočekali su nas drugi vrijedni ljudi, koji su pripremili zemlju
za postavljanje od sada stalnih igrica u parku, pa smo počeli da oblačimo
drveće. (Završili smo sa oblačenjem u 16h 53 min!)
U jednom trenutku, sova L je objašnjavala nekim
Englezima u čemu je suština projekta.(Bolje da ja to ne pišem na engleskom,
garant ću da zaboravim neko slovo! Mislim, kao, napisala bih ja to tačno, samo
me brine slovo-dva!) Rekli su da nikad nisu vidjeli nešto slično. I
fotografisali, naravno.
Pričali smo i na ruskom. „Mooože maala da uzme paapir
za crtaanje.“ (Razbijamo ruski!)
Oko 9.40h su nam se pridružili „zimzeleni“, oko 10
maleni, oko 11 su stigli predškolci. Stariji osnovci su stigli nešto kasnije,
pa su neki roditelji došli po njih. („A
koliko vi godina ovo radite?“, „Ma tek smo počeli prije dva mjeseca.“)
Na pitanje: „Kako vam se, sa strane gledate, ovo
čini?“, dobili smo odgovor:“Dugine boje, veselo!“. Na potpitanje: „A imate li,
nezvanično, neki loš komentar?“,odgovoreno je:“Nemam loš komentar, sve što se
tiče djece je veselo“.
A onda je do
nas stigao „dobar glas“ da je „zabrinuti građanin“ zvao Radio Tivat da se neki okupljaju u parku
i gaze travu, koja je s mukom iznikla.
“O, vi ne znate tužnu o smrti trava priču“- davno je
pisala Desanka Maksimović, u želji da zaštiti sve što je nejako. Trudili smo se
(i sove i prisutni) da zaštitimo i travu, i drveće, i lišće. Ni u jednom od
projekata nismo ukucali ekser u živo drvo, priroda se pobrinula da nam pruži
oslonac za naše novotarije.
Priroda se, vjerujem, pobrinula i da nekome (nismo baš
najprvi!) sine (klik!) da bi (možda, recimo) bilo interesantno da provjerimo
(reforma je čudo!) kako se ponašaju djeca van svog uobičajenog okruženja
(čitaj: mobilni, kompjuter, laptop, ekstra tv, kablovska, soba, slušalice). Pa
smo ih (eksperimentalno) ubacili u džunglu, u kojoj su prinuđeni (ako hoće da
opstanu) da igraju španje, iks oks, vrte hula hop ili preskaču lastiš. Koliko
sam mogla da uočim, nije im to baš tako teško padalo!
Jedan se tata
dosjetio da bi mogle da se „izdube rupe za klikere“ (to je ono malo okruglo,
kao stakleno, ako se neko sjeća).
Da vam kažem
pošteno, ne znam kako se priprema teren za klikere, ja sam curica i preskakala
sam lastiš!
Tekst: Marija Jevtić
Fotografije: Lea Lonza
Tekst: Marija Jevtić
Fotografije: Lea Lonza
