ŠPANJE I TKANJE u tivatskom parku

Subota, 11.maj. 

Opet divan dan! Jedan sovan slavi rođendan!

(Ma svladaćemo mi vremenom svu terminologiju sa korijenom sov-!)

Sove su se zahuktale! Danima tražim pravi glagol koji ide  uz „sove“, i konačno sam ga našla! U prošlom javljanju sam rekla da sovimo, a to može da znači i da spavamo (slipimo, šlafimo, napomena pisca za sve strane obožavaoce), a po slikama se vidi da u stvari obitavamo uz drveće. “ Ja sam odlučila da danas budem na drvetu. Ja sam prava sova.“

„Kad bi drveće hodalo i ptice bi se razletele na sve strane. Drveće bi hodalo, i mahale njegove grane“- pamtim stihove iz jedne pjesme za djecu, iz onog perioda kad se još smatralo da „deca vole smešne reči“ tj.da stihovi za djecu treba da se rimuju. Danas je drveće prohodalo i razmahalo se granama. Obukli smo ga u žive boje. Neko je drvo dobilo malo više kolora, neko malo manje, nekom su sve grane obučene, a neke su ostale golišave. Ne bih htjela da neko pogrešno pomisli da mi ne volimo boje drveća. Znamo da priroda može da stvori mnogo ljepše nijanse od bilo koje ljudske ruke, svjesne smo da nema tog umjetnika koji može da nadmaši ljepotu duge, ili nijanse lišća, ili odsjaje na vodi. Još je Aristotel utvrdio da je čovjekovo stvaralaštvo samo mimezis, a jedini pravi „poiesis“ su Bog i priroda. Opet, dio smo prirode. „Čovjek sam, i ništa ljudsko nije mi strano.“ Zato smo odlučile da malo upletemo svoja krilca, pa smo uplitale, rasplitale, zaplitale. Pletaćim iglama,šivaćim iglama, kukicama, ali i štapićima za ražnjiće! Pleli su se šalovi, paukove mreže, krugovi, cvjetići i cvjetovi (ovo moram da objasnim za slučaj da neko ne prepozna sve oblike koje mi mislimo da smo sa uspjehom ostvarile).

 

 

Takođe moram da naglasim- nismo mi daltonisti! Znamo da „ta plava i ta zelena“ baš ne idu jedna uz drugu, da narandžasta pufna nije savršena kombinacija uz ljubičasto-braon šal (pardon, to nije šal, to je, recimo, tračak), ali, pitajte (ako baš neko hoće da pita) djecu koja su se, mašala!, baš zaigrala ispod krošnji, da li im je nešto zasmetalo. Iz dječijih glasova izdvajam: „Jel vi sad nešto radite ili možete da mi pokažete kako se plete?“, „Tata, naučio sam da pletem!“.

Tako su pričali malo stariji, a mali su bili ušuškani pored svojih vaspitačica i roditelja, i slušali  sovice dok su im čitale kako je, npr. Ježurka Ježić naučio i vuka i lisicu da je dom tamo gdje se čovjek osjeća lijepo i sigurno.

Bilo je zainteresovanih i za čitanje na engleskom jeziku, uz sovicu sa „šalom za čitanje“, koja im je objašnjavala dijelove pročitanog teksta.

 Iz glasova „odraslih“ citiram:“Dakle, uvijek ovdje držiš tri petlje...“ (nap.pisca: alo, sovice, taj bod ne znam!) , jedan dijalog: „A gdje su mi skale?“, „Sova T se  baš igra sa njima“, i  napomenu muškom posjetiocu:“Slab si sa iglama,a!“

Današnja satnica je izgledala otprilike ovako. Probudile smo se oko 4 (slovima: četiri, „Čuš, da spavam!), oko 8.15 krenuli ka parku („Ja sam tip koji smatra da sve što treba da se uradi, treba da se uradi juče, naspram nekih koji smatraju da to može da se uradi u narednih sedam -osam mjeseci, ali i ne mora“), uredno, u koloni („E, pazi nas, ko svadba!“) iznijeli iz automobila ploče za španju, kockice za iks-oks, i oko stotinjak kilometara (brat bratu, ako ne i više!) šalova, korpu sa lastišima, reketima i lopticama, frizbijima... Dočekali su nas drugi vrijedni ljudi, koji su pripremili zemlju za postavljanje od sada stalnih igrica u parku, pa smo počeli da oblačimo drveće. (Završili smo sa oblačenjem u 16h 53 min!)

U jednom trenutku, sova L je objašnjavala nekim Englezima u čemu je suština projekta.(Bolje da ja to ne pišem na engleskom, garant ću da zaboravim neko slovo! Mislim, kao, napisala bih ja to tačno, samo me brine slovo-dva!) Rekli su da nikad nisu vidjeli nešto slično. I fotografisali, naravno.

Pričali smo i na ruskom. „Mooože maala da uzme paapir za crtaanje.“ (Razbijamo ruski!)

Oko 9.40h su nam se pridružili „zimzeleni“, oko 10 maleni, oko 11 su stigli predškolci. Stariji osnovci su stigli nešto kasnije, pa su neki roditelji došli  po njih. („A koliko vi godina ovo radite?“, „Ma tek smo počeli prije dva mjeseca.“)

Na pitanje: „Kako vam se, sa strane gledate, ovo čini?“, dobili smo odgovor:“Dugine boje, veselo!“. Na potpitanje: „A imate li, nezvanično, neki loš komentar?“,odgovoreno je:“Nemam loš komentar, sve što se tiče djece je veselo“.

 A onda je do nas stigao „dobar glas“ da je „zabrinuti građanin“  zvao Radio Tivat da se neki okupljaju u parku i gaze travu, koja je s mukom iznikla.

“O, vi ne znate tužnu o smrti trava priču“- davno je pisala Desanka Maksimović, u želji da zaštiti sve što je nejako. Trudili smo se (i sove i prisutni) da zaštitimo i travu, i drveće, i lišće. Ni u jednom od projekata nismo ukucali ekser u živo drvo, priroda se pobrinula da nam pruži oslonac za naše novotarije.

Priroda se, vjerujem, pobrinula i da nekome (nismo baš najprvi!) sine (klik!) da bi (možda, recimo) bilo interesantno da provjerimo (reforma je čudo!) kako se ponašaju djeca van svog uobičajenog okruženja (čitaj: mobilni, kompjuter, laptop, ekstra tv, kablovska, soba, slušalice). Pa smo ih (eksperimentalno) ubacili u džunglu, u kojoj su prinuđeni (ako hoće da opstanu) da igraju španje, iks oks, vrte hula hop ili preskaču lastiš. Koliko sam mogla da uočim, nije im to baš tako teško padalo!

 Jedan se tata dosjetio da bi mogle da se „izdube rupe za klikere“ (to je ono malo okruglo, kao  stakleno, ako se neko sjeća).

 Da vam kažem pošteno, ne znam kako se priprema teren za klikere, ja sam curica i preskakala sam lastiš!

Tekst: Marija Jevtić
Fotografije: Lea Lonza