ZA MIRJANU

„Pre nego što krenete da tražite sreću, proverite- možda ste već srećni. Sreća je mala, obična i neupadljiva i mnogi ne umeju da je vide“, rekao je jednom Duško Radović. A ja sam se oko jedan i po stuštila na Pine, i odmah sjela da mi izmjere šećer!  Šta da radim, to mi nešto zvrckalo u glavi. Pa kad su mi fine tete obučene kao Mrazice rekle: „Možeš da jedeš kolač, ali evo uzmi jabuku ili narandžu“, provjerila sam. I gle čuda! Opet je bio sunčan dan! Znam zasigurno da je i nekome rođendan, ali ne mogu da se sjetim kome! Evo ga još jedan uzvičnik! Zainat svim onim kišnim danima! Divan Dan.

Akcija  „Za Mirjanu“  je ovogodišnji  Novogodišnji Bazar u organizaciji tivatske Opštine. Nije baš ni neko čudo da su se Sove utefterile za jednu tezgu. Jes  da smijehom i cupkanjem uz muziku na plus 17 odudaramo od zajedničke imenice sovinjskog roda, ali mi smo zadovoljne i  ako je onima drugima noć prirodnije stanje.

„Bez ljubavi može da se ophodi samo sa stvarima, bez ljubavi mogu da se sjeku drva...ali sa ljudima ne može da se ophodi bez ljubavi“- rekao je Tolstoj. Ona je pozitivna energija koju svakoga dana šaljemo bliskim osobama, osmijeh  koji  uputimo drugima oko sebe. Danas je na Pinama bilo mnogo  veselih lica, puno pozitivne energije.

Sove su prodavale ručno rađene novogodišnje ukrase. Na svim tezgama je bilo slatkiša i slaniša. Mladi i ne baš tako (ali uvijek dovoljno ) mladi  su se takmičili „ko će da dobije priznanje prodavca mjeseca“. Ja zamalo da fasujem! Čula sam glas preko telefona koji kaže jednoj mami: „Osveti im se! Ostavi ih.  Ništa nisu kupile od nas!“ To je jedna naša zlatousta sovica radila za svoju školu, pa joj nije prijala žestoka konkurencija.

Upravo sam dobila poruku, javlja mi prijateljica da je kupila novi broj: “Kreativnog heklanja“! Ljudi moji, pa ovo je zarazno! Kaže da bih mogla da joj isheklam pelerinu! Ma e...

Ipak, moram da priznam da sam malo tužna. Uz sve ove uzvičnike, pred očima su mi stalno i ona samoljepljiva  srca, na kojima piše: “Za Mirjanu“.

Pa, draga naša Mirjana,  uz Katonovu misao da „nema boljeg ljekara od vjernog prijatelja“, danas  ti šaljemo puno pozitivnih misli. Sunce i svi mi. Drži se i oporavi.

NEŠTO DONESI, NEŠTO PONESI

Kad sunce izađe iza jednog od brda:

Probudi se, nešto se dešava.

Kad krene na svoj put iznad Boke:

Popakuj krpice života svoga

I budi dio koji nešto rješava.

Dok automobili  lete ko stršljeni

I traže gdje da se spuste,

Parkiraj svoje cijenjeno...eee...sjedište,

Sjedi uz one koji isto misle

I druži se uz razmjenu krpica-sjećajnica.

Svijet je ovaj postao divalj kao moja rima:sve bi se reklo:evo, saće, a ono –cvrc. Neeema riiime. Ništa se ne slaže! Ponekad se složi dešava i rješava, pa kad se nešto desi, onda se nešto i riješi. Ili obrnuto:

I tvoja se sudbina rješava:

Probudi se, nešto se dešava.

Expeditio organizovao, Sove se priključile; donijele krpice, lutkice, ukraščiće i vedra lica, ponijele još malo više vedrine sa sobom.

A što ne napisaste nešto?!

Nema sličica na fejsu, nema rime, a bome ne bi bilo ni ove....eee....pjesme, da vedrina tog dana nije doletjela do mene (bez pauze na Zlatiboru). I zainat svima onima koji ćute i snebivaju se, ja bi da ve još jednom pozdravim, jer smajliz iz nejčural pajnkila!

 Marija Jevtić

PRINCEZA NA ZRNU GRAŠKA

Juče, 7.juna,još jedne divne sunčane subote, uz dozvolu opštine Tivat da koristimo javni prostor, a pod pokroviteljstvom „Expeditia“ i fondacije „Ana Lindh“, Sove su se igrale. Kad sam sinoć vidjela fotografije sa „igraonice“, istog časa sam  morala  da učestvujem.

Parafraziraću Egziperija: Ja sam danas bila ozbiljan čovjek i morala sam  mnogo da radim, mnogo da radim, a ozbiljni ljudi uvijek mnogo rade. A onda kaže Mali Princ: Ozbiljni ljudi su strašno dosadni; uvijek negdje žure i nikada nemaju vremena da se igraju.

Dok sam ja tako bila ozbiljan čovjek i svima davala da vide moj super-ego ozbiljnog radnika, krila sam neki alter- ego, koji je pjevušio: „Lutkoo moja, lučiice, hajde da igraamo, lutko moja, lučice, barem danas saamo“.

Sjetila sam se riječi te dječije pjesmice, koju je pjevala moja drugarica u, mislim, prvom osnovne. Valjda za slet. I kao da se jutros desilo, sjetila sam se te moje, vjerovatno prve, ljubomore. Da ostavim  po strani što sam bila ubijeđena da bih ja to bolje otpjevala, upečatljivost uspomene dolazi od nježnosti koju je druga djevojčica pokazivala prema lutki. Držala je u rukama, kao bebu, gledala je i pjevala joj. Možda se zbog toga nikad nisam puno igrala sa lutkama. „E, vidjećete vi, kad mi sad niste dali, nikada se više neću igrati; a onda ćete vi to da shvatite, i pokajaćete se, ali biće kasno!“ Postala sam ozbiljna, čitala sam mnooogo knjiga, iz kojih su oživljavali likovi i radili svoje u tom pozorištancetu pred mojim očima. Imala sam devet godina kad sam pročitala „Dnevnik Ane Frank“(tatina mala pametnica!) i mislila sam kako je njoj super: ne mora da ide u školu, ima s kim da se igra, a čak je ni ne puštaju  da ide u pekaru po vrući hleb. Da ne objašnjavam kako sam uspjela tako dobro da shvatim, a kad je zapanjeni tata pokušao da mi objasni, mama ga je pogledala u smislu:“Kako ti samo pada na pamet da to pričaš djetetu! “  Nekad smo veliki, a nekad smo mali.

Kao otkrovenje konotacije i metafore došao mi je Egziperijev udav koji je progutao slona. Ahaaa! To li je! Neko vidi a neko ne vidi! Mali čarobnjaci i normalci-bezjaci!

Kao student, igrala sam se sa malom rodicom. Rezala bih lutkice iz zabavnika i oblačila joj ih.Ono: Obucite Hogarovu Helgu, i slično. Snaha se oduševljavala što imam toliko strpljenja za igru sa djetetom, tako da nisam sigurna da sam joj priznala da sam negdje usput to prestala da radim zbog detenceta pored mene. Ipak sam ja ozbiljna djevojka.

Kad bih kupila djeci igračke, ja sam morala da ih otpakujem. Da se djeca ne bi povrijedila onim žičicama iz kartona. To sam govorila sebi, kao ozbiljna i odgovorna žena.

Da se više ne ofiram, kad sam vidjela slike sa ovog LUTKAS-a ( lutka na sovin način), pitala sam se: Kad smo to veliki a kad smo mali.

Da li smo veliki ako smo ozbiljni? Da li smo mali ako se igramo?

Posle „Ane Frank“ sam počela bolje da shvatam „šta je pisac time htio da kaže“, kad kaže: „Život je ljeskava površina satkana od krpica svjetlosti i krpica tame“(Desnica), „Život je jedno ništa između dva sna“(Lalić), „Čovjek je klatno između smijeha i suza“(trenutno zaboravih),  et cetera, et cetera.

Sve je to tačno. Zato treba da hvatamo osunčane i tople jabuke kvaka na vratima, da tražimo put ka izlazu iz magle, i da se smijemo što više.  Da maknemo to zrno graška što nas žulja, ili bar da ne koncentrišemo život oko njega, i  da se igramo.

Ko zna moj osmijeh, zna i da sam ozbiljna po tom pitanju!

S.O.V.E. „na narodnu“

Skupilo se društvo malo,

Društvo malo ali odabrano.

Dvan´est  hrabrih pleća zanjihalo,

Seljanovu donjem pohitalo.

Za stolove ukrug posjedale,

Divanile, da se dogovore.

Tu je  kahva, kolači domaći,

Pelinkovac, malo vode ladne.

Sve šareno, da je oku milo.

Tu se epsko djelo dogodilo.

Projekat se novi, braćo, sprema,

Sad kod Sova izgovora nema:

Da u lutki svako pozna sebe,

Od samoće da srce ne zebe.

Tugu svoju ljudi  kriju u se,

Pa i radost nekad ne pozna se.

Crnjanski je  davno  l´jepo rek´o

Da   ljepote uv´jek negdje ima,

Ako pođe sa jednoga lica

Oko nas će negdje da se prima.

Da su stvari povezane dobro

I   Andrić je u „Ćupriji“ pis´o.

Mis´o ljudska da ne zna granice

Pjev´o Njegoš u „Luči“ besmrtnoj.

Tako Sove skupile se danju,

Lica svoja da izlože suncu,

Te povežu znano i neznano.

(Prst u more, sve je povezano.)

Ruke šire, u lice se ljube,

Za sovinjsko pitaju se zdravlje.

Jezicima svakakvim pričaju,

Al´ sa lica osm´jeh ne skidaju.

Prihvatite, ko god ovo čita,

Nov projekat što  spremaju Sove.

Osm´jeh pod nos pa u mali parkić

I idemo u pobjede nove.

Marija Jevtić

IT'S VERY SIMILAR

Исплатили нам се путокази!

Кренула је група младих људи из Париза, Барселоне  и из  Холандије, да приупитају тамо неке сове зашто нисмо направили путоказе ка њиховим градовима. Кренули ка нултој тачки у Тивту (то је мали град поред Порта). Уствари, кренули су ка Котору, да се нађу са експедитивним  Expediti-ом (да се не китимо туђим перјем), па су нас из Expeditia  звали да се мало поразговоримо.

Комуникација је текла на  овоме што га најрадије зовемо „нашим“ од страха да нам неко не замјери,  и на енглеском. Повремено је на шпанском, француском и нашем могла да се чује иста фраза: “Како се каже...“ , коју смо, упс, сви разумјели.

Ми „из локала“ ( Експедицио, Анима, Синестезија и Сове), било да смо званично овјерене или неовјерене групе, причали смо о својим пројектима, а ови из великих градова о својима.  Свему је присуствовала и представница љубљанског  Просторожа, а помињем је тек сад јер нисам знала да ли да је смјестим у европске или „локалне“ представнике. Није баш да је локал, ама није ни далеко. Има до Љубљане, истина,  пар дана хода, а од Тивта до Котора само пар сати козјом стазом преко Врмца, али, опет, није баш да се не може стић . Историјски гледано.

„They don't take us seriously“- рекао је неко, и сви су исто мислили.

„People need to connect“-неко други, и опет су сви исто мислили.

У великим градовима људи раде у великим зградама и не желе да буду безимени у животу као што су у конгломератима. На крају дана имају састанке, на којима се резимира рад тога дана и договара план за сљедећи радни дан; за младе људе тај дио је најнапорнији, јер они не би хтјели само да причају, већ би да то вријеме конкретније потроше. Мислим да не би требало занемарити ни право гласа младог човјека у конгломерату, вјероватно је свуда у свијету исто: игуман Стефан и старац Фочо су најпаметнији. Оно, није да ти конкретни примјери нису, ма се некад нађе и какво дијете Грујица. „Мудро збориш, младо момче.“Их, па то је реченица која се још може чути само у народним епским пјесмама.

Париз и Монтенегро су слични- чак и тамо гдје има пуно дешавања, људи се не познају. Ово је превод, нисам измислила!

Пројекте из Монтенегра нема потребе да помињем, ко чита овај блог зна чиме се ко од нас бави.

Као совин „али“ и „каћемо“ тип, ћушнем ја ову до мене да јој скренем пажњу на вријеме, а она ме „гледну, у душу свесну никад још такав не сину глед“, те ја изађох на терасу, тј.најважнији дио ентеријера у (не)пушачком  дому. Нађем тамо сапатницу, која ми каже:“This is my first time in Montenegro“, бат доћи ће опет, сигурно.  Јесу ли сва наша брда тако зелена? Шетамо ли се ми по брдима? Не могу довољно експесивно да вам опишем тај разговор, јер сам мушко дијете на камповању назвала „она“; нисам могла да се сјетим како се каже тунел (не вјерујем ни да би „туњел“ разумјела), па сам јој удаљеност рачунала око „cross“,мада сад нисам сигурна да се тако каже „раскрсница“; тек- угасисмо цигарете у питарчићу, пријависмо то домаћинима, и разиђосмо се.

 Киша нас не смије изненадити.  Неко у шетњу до брда, неко до плаже.

„Стави прст у море, и бићеш повезан са цијелим свијетом.“

„Put your finger in the sea, and you will be connected with the whole world.“

 

Autor: Marija Jevtić

Let`s plet !

Bio jednom jedan recimo car  i imao mnogo sinova i  kćeri. Car  je bio srećan što su mu djeca  uz njega i činio je sve da ih usreći. Puno je radio, solidno zarađivao, i priuštio je djeci sve bi im duša zaželjela. Imađahu djeca kompjutere, laptopove, ajpodove, kablovske i svakakva druga čuda.  I bili su srećni. Kad god bi pogledali u svoja čuda, lice bi im se ozarilo, oči zasijale, i ništa drugo nisu ni čuli ni vidjeli.  Uzalud se car trudio da ih nauči da slože svoje majice u ormar, ili da izađu na vazduh: majice bi bile složene preko krevetskog naslona, otvorili bi svoj prozor i svoj windows, disali i uživali.

Car se zabrinuo.

Sjetio se priča starih ljudi o starim kućama, koje su imale mala ulazna vrata i mali prozor, ali mnogo prostora oko kuće. Sjetio se i da su, kad je on bio mali, kuće bile veće, i bilo je više prozora, ali se  kroz te prozore gledalo da bi se vidjelo da li je dan sunčan i da li se može izaći iz kuće. A sjetio se i da su u stara vremena djeca išla u školu i kad pada kiša.

Mislio je tako car, i mislio, i nije mogao da smisli rješenje.

A onda je jednog dana car čuo da u jednom malom gradu ima jato od 12 veličanstvenih ptica, koje su mogle da naprave čudo. Kad god bi se one pojavile, bio je sunčan dan. A pravile su svakakva čuda i nebuloze.

Nagovori car svoje najstarije dijete da provjeri preko fejsbuka o čemu se tu radi. Dijete kaže: „ Sve nešto šareno“. Nagovori car svoje mlađe dijete da izađe iz kuće i vidi o čemu se tu radi. Ono, kad se vratilo, kaže kako ga je sunce pržilo po leđima.

I pokupi se jednog dana car, okupi djecu oko sebe i dođe da vidi šta to sove rade.

E sad, pošto je ovo bajka, ne bi trebalo da ima naravoučenije, pa zamislimo da umjesto car i djeca piše neka životinjica.

NARAVOUČENIJE: Ne možemo mi bit lavovi ako nam djeca vire „ka miši iz panjega“. Citat je Njegošev, pa sad, ako on griješi, grešna ja.

Daleki i laki

„Kad smo daleki, laki i nežni, pomislimo: kako su tihi“ neki dijelovi svijeta po kojima korača noga nekog meni bliskog bića. Možda i nisu tihi, ali kad je Crnjanski pisao  ove stihove ne mora biti da je mislio konkretno na Ural, i na snijeg, mislio je, rekla bih, na ono iz prvog dijela pjesme: daleki a nedaleki, laki da preskočimo nogom kao onaj mačak sa čizmama, i dovoljno nježni da pomilujemo “daleka brda i ledene gore, blago, rukom“.

Prvo smo reagovale na Albukerki (Albuquerque), i odmah se sjetile kako je Duško Dugouško pogrešno skrenuo pa završio kod malog pingvina na nekom polu. Do polova baš nismo istraživale (kažu da je tamo malo ladnjikavo), ali svaki  grad(ić)  koji smo  upisale bio je kao da smo uzviknule (crnjanskijevski): Sumatra! Sumatra! Toplo! Toplo!

I dok se navlače i svlače oblaci nad ovim našim „malim mistom“, nad našom polaznom ,nultom tačkom, dok čekamo da nas „sunašce ogrijalo“ obasja, plove misli i riječi ka onome što smo vidjeli ili o čemu smo čuli.

Baš sam se raznježila, jel da? Ali  „putovati znači živjeti“, vidjeti, a ne -zatvarati oči.

I tako, jednog radnog dana, na dva metra od Turističke organizacije Tivta, uz servirane lokalne specijalitete( smokvenjak, arancine i ušećerene bademe), uz rukotvorine Sova ispod strelice koja nas potpisuje, krenuli smo.

Briž(Brugge) je bajkoviti gradić, ispresjecan kanalima, povezan mostićima, sa arhitekturom koja asocira na vintaž (vintage) čokoladne kutije. U vazduhu je miris čokolade i vafla sa kremom od vanile, kome se teško odoljeva. Bar je nama teško da iskuliramo čokoladu!

Davičova Hana, „sa pramenom od vanile, sa prstima kao sveće što u čiraku gore“, ovdje bi se osjećala kao kod svojih.

Gaudijeva Barselona(Barcelona) nudi šarmantne zalogajnice koje, uz kanapee i grickalice, imaju i hrskave puževe u ponudi. „Nisam mogla da probam, ne, iako su me molili!“- kaže jedna naša putnica.

Kazablanka(Casablanca)nudi...Ma što filozofiram! Znamo svi! „Of all gin joints, in all the towns, in all the world, she wolks into mine...“ Ah, uvijek ćemo imati....

 U Napulju(Napoli) glavna šoping(shopping) ulica jasno oslikava 21.vijek, ali kada uđete u prvu paralelnu, kao da ste zakoračili u Felinijevu Italiju s početka 20.vijeka, gdje se život odvija na ulici, pun vreve, mirisa, glasnih trgovaca, tiramole (a?) pune prostrtog veša(ehm) nad glavama prolaznika. Oko će se obradovati i Galeriji Umberto, a uho napolitanskoj muzici.

Pomenula sam tek par gradova, a pazite koliko sam već riječi upisala u zagrade. „Granice mog jezika su granice mog uma.“

„Patra je grad pored kojeg smo prošli jedrilicom, i gdje smo doživjeli jedno od najljepših svitanja ikad, kod mosta na ulasku u Korintski zaliv.“

Brajton(Brighton) je dobro poznat svima koji prate zbivanja u Midsomeru (a jel ono Midsomer ne postoji odistinski?).Tamo Midsomerci često odlaze na izlete, takmičenja crkvenih horova, izložbe cvijeća(ili flowers, kaže jedan naš grandson, jer mu je smiješno kako baba zove to malo mirišljavo). Kako je u životu sve moguće, ako naletite na inspektora Barnabija, obavezno se slikajte i pošaljite nam sliku!

Upsalom(Uppsala) je očarana jedna Sova. Ušuškana je, prijatan univerzitetski grad, u kojem se nalazi najveća katedrala u Švedskoj. Zamak Gustava Vase iz 16.vijeka pun je antikvarnica, ljubaznih i lijepih ljudi.

Ćing Dao...E cvrc, od nas je dosta što smo ga na putokazu napisali u originalu, bar se nadamo da jesmo! Jedna je Sova bila oduševljena što će tamo konačno vidjeti izvornu istočnjačku kulturu, a našla se u sred zapadne Evrope. Ali zato na jutjubu(youtube, al' da znate da se kod nas piše ovako kao ispred zagrade!) neki čika pokriven algama definitivno ostavlja bez teksta.

Prije izvjesnog vremena, u jednom gradu, na jednom trgu, sretnem se ja s prijateljicom. I uz garsonovo :„Bite“, i naše:“dojče, amerikano, mineral vaser und natural vaser“(recimo), i uz bla bla, brzo dođemo do treće, koja više nikad nigdje neće putovati. Zaključimo: kad barem tren provedemo u nekom gradu ili na nekom trgu, mi za sobom ostavimo dio lične energije, Lične Legende,  te će svi koji kasnije prođu tim mjestom osjetiti trag našeg...hah...daha? Postojanja?

 „Sve su samo seobe.“

Dakle, „beskrajni plavi krug i u njemu zvezda“, a pod zvijezdom mi. Pa kud ćeš? Što ćeš?

Konkretno ja, tog radnog dana ću na rabotu, da zaradim „platu“, pa kad „plata“ legne u CKB, dok čekam u redu, baciću oko i ...odoh...

Ako jednom stisnem petlju i pokupim veš sa štrika (tiramole) na vrijeme, ubacim u džep 5-6 onih 2-3 u 1, možda vidim i više od onih šarmantnih putokaza.

Volj mi lijevo ili desno od Albukerkija.