Исплатили
нам се путокази!
Кренула
је група младих људи из Париза, Барселоне
и из Холандије, да приупитају
тамо неке сове зашто нисмо направили путоказе ка њиховим градовима. Кренули ка
нултој тачки у Тивту (то је мали град поред Порта). Уствари, кренули су ка
Котору, да се нађу са експедитивним
Expediti-ом (да се не китимо туђим перјем), па су нас из Expeditia звали да се мало поразговоримо.
Комуникација
је текла на овоме што га најрадије
зовемо „нашим“ од страха да нам неко не замјери, и на енглеском. Повремено је на шпанском,
француском и нашем могла да се чује иста фраза: “Како се каже...“ , коју смо,
упс, сви разумјели.
Ми „из
локала“ ( Експедицио, Анима, Синестезија и Сове), било да смо званично овјерене
или неовјерене групе, причали смо о својим пројектима, а ови из великих градова
о својима. Свему је присуствовала и
представница љубљанског Просторожа, а
помињем је тек сад јер нисам знала да ли да је смјестим у европске или
„локалне“ представнике. Није баш да је локал, ама није ни далеко. Има до
Љубљане, истина, пар дана хода, а од
Тивта до Котора само пар сати козјом стазом преко Врмца, али, опет, није баш да
се не може стић . Историјски гледано.
„They
don't take us seriously“- рекао је неко, и сви су исто мислили.
„People
need to connect“-неко
други, и опет су сви исто мислили.
У
великим градовима људи раде у великим зградама и не желе да буду безимени у
животу као што су у конгломератима. На крају дана имају састанке, на којима се
резимира рад тога дана и договара план за сљедећи радни дан; за младе људе тај
дио је најнапорнији, јер они не би хтјели само да причају, већ би да то вријеме
конкретније потроше. Мислим да не би требало занемарити ни право гласа младог
човјека у конгломерату, вјероватно је свуда у свијету исто: игуман Стефан и
старац Фочо су најпаметнији. Оно, није да ти конкретни примјери нису, ма се
некад нађе и какво дијете Грујица. „Мудро збориш, младо момче.“Их, па то је
реченица која се још може чути само у народним епским пјесмама.
Париз
и Монтенегро су слични- чак и тамо гдје има пуно дешавања, људи се не познају.
Ово је превод, нисам измислила!
Пројекте
из Монтенегра нема потребе да помињем, ко чита овај блог зна чиме се ко од нас
бави.
Као
совин „али“ и „каћемо“ тип, ћушнем ја ову до мене да јој скренем пажњу на
вријеме, а она ме „гледну, у душу свесну никад још такав не сину глед“, те ја
изађох на терасу, тј.најважнији дио ентеријера у (не)пушачком дому. Нађем тамо сапатницу, која ми каже:“This is my first time in
Montenegro“, бат доћи ће опет, сигурно. Јесу ли сва наша брда тако
зелена? Шетамо ли се ми по брдима? Не могу довољно експесивно да вам опишем тај
разговор, јер сам мушко дијете на камповању назвала „она“; нисам могла да се
сјетим како се каже тунел (не вјерујем ни да би „туњел“ разумјела), па сам јој
удаљеност рачунала око „cross“,мада сад нисам сигурна да се тако каже „раскрсница“; тек- угасисмо цигарете у
питарчићу, пријависмо то домаћинима, и разиђосмо се.
Киша нас не смије изненадити. Неко у
шетњу до брда, неко до плаже.
„Стави
прст у море, и бићеш повезан са цијелим свијетом.“
„Put
your finger in the sea, and you will be connected with the whole world.“
Autor: Marija Jevtić
No comments:
Post a Comment