IT'S VERY SIMILAR

Исплатили нам се путокази!

Кренула је група младих људи из Париза, Барселоне  и из  Холандије, да приупитају тамо неке сове зашто нисмо направили путоказе ка њиховим градовима. Кренули ка нултој тачки у Тивту (то је мали град поред Порта). Уствари, кренули су ка Котору, да се нађу са експедитивним  Expediti-ом (да се не китимо туђим перјем), па су нас из Expeditia  звали да се мало поразговоримо.

Комуникација је текла на  овоме што га најрадије зовемо „нашим“ од страха да нам неко не замјери,  и на енглеском. Повремено је на шпанском, француском и нашем могла да се чује иста фраза: “Како се каже...“ , коју смо, упс, сви разумјели.

Ми „из локала“ ( Експедицио, Анима, Синестезија и Сове), било да смо званично овјерене или неовјерене групе, причали смо о својим пројектима, а ови из великих градова о својима.  Свему је присуствовала и представница љубљанског  Просторожа, а помињем је тек сад јер нисам знала да ли да је смјестим у европске или „локалне“ представнике. Није баш да је локал, ама није ни далеко. Има до Љубљане, истина,  пар дана хода, а од Тивта до Котора само пар сати козјом стазом преко Врмца, али, опет, није баш да се не може стић . Историјски гледано.

„They don't take us seriously“- рекао је неко, и сви су исто мислили.

„People need to connect“-неко други, и опет су сви исто мислили.

У великим градовима људи раде у великим зградама и не желе да буду безимени у животу као што су у конгломератима. На крају дана имају састанке, на којима се резимира рад тога дана и договара план за сљедећи радни дан; за младе људе тај дио је најнапорнији, јер они не би хтјели само да причају, већ би да то вријеме конкретније потроше. Мислим да не би требало занемарити ни право гласа младог човјека у конгломерату, вјероватно је свуда у свијету исто: игуман Стефан и старац Фочо су најпаметнији. Оно, није да ти конкретни примјери нису, ма се некад нађе и какво дијете Грујица. „Мудро збориш, младо момче.“Их, па то је реченица која се још може чути само у народним епским пјесмама.

Париз и Монтенегро су слични- чак и тамо гдје има пуно дешавања, људи се не познају. Ово је превод, нисам измислила!

Пројекте из Монтенегра нема потребе да помињем, ко чита овај блог зна чиме се ко од нас бави.

Као совин „али“ и „каћемо“ тип, ћушнем ја ову до мене да јој скренем пажњу на вријеме, а она ме „гледну, у душу свесну никад још такав не сину глед“, те ја изађох на терасу, тј.најважнији дио ентеријера у (не)пушачком  дому. Нађем тамо сапатницу, која ми каже:“This is my first time in Montenegro“, бат доћи ће опет, сигурно.  Јесу ли сва наша брда тако зелена? Шетамо ли се ми по брдима? Не могу довољно експесивно да вам опишем тај разговор, јер сам мушко дијете на камповању назвала „она“; нисам могла да се сјетим како се каже тунел (не вјерујем ни да би „туњел“ разумјела), па сам јој удаљеност рачунала око „cross“,мада сад нисам сигурна да се тако каже „раскрсница“; тек- угасисмо цигарете у питарчићу, пријависмо то домаћинима, и разиђосмо се.

 Киша нас не смије изненадити.  Неко у шетњу до брда, неко до плаже.

„Стави прст у море, и бићеш повезан са цијелим свијетом.“

„Put your finger in the sea, and you will be connected with the whole world.“

 

Autor: Marija Jevtić

Let`s plet !

Bio jednom jedan recimo car  i imao mnogo sinova i  kćeri. Car  je bio srećan što su mu djeca  uz njega i činio je sve da ih usreći. Puno je radio, solidno zarađivao, i priuštio je djeci sve bi im duša zaželjela. Imađahu djeca kompjutere, laptopove, ajpodove, kablovske i svakakva druga čuda.  I bili su srećni. Kad god bi pogledali u svoja čuda, lice bi im se ozarilo, oči zasijale, i ništa drugo nisu ni čuli ni vidjeli.  Uzalud se car trudio da ih nauči da slože svoje majice u ormar, ili da izađu na vazduh: majice bi bile složene preko krevetskog naslona, otvorili bi svoj prozor i svoj windows, disali i uživali.

Car se zabrinuo.

Sjetio se priča starih ljudi o starim kućama, koje su imale mala ulazna vrata i mali prozor, ali mnogo prostora oko kuće. Sjetio se i da su, kad je on bio mali, kuće bile veće, i bilo je više prozora, ali se  kroz te prozore gledalo da bi se vidjelo da li je dan sunčan i da li se može izaći iz kuće. A sjetio se i da su u stara vremena djeca išla u školu i kad pada kiša.

Mislio je tako car, i mislio, i nije mogao da smisli rješenje.

A onda je jednog dana car čuo da u jednom malom gradu ima jato od 12 veličanstvenih ptica, koje su mogle da naprave čudo. Kad god bi se one pojavile, bio je sunčan dan. A pravile su svakakva čuda i nebuloze.

Nagovori car svoje najstarije dijete da provjeri preko fejsbuka o čemu se tu radi. Dijete kaže: „ Sve nešto šareno“. Nagovori car svoje mlađe dijete da izađe iz kuće i vidi o čemu se tu radi. Ono, kad se vratilo, kaže kako ga je sunce pržilo po leđima.

I pokupi se jednog dana car, okupi djecu oko sebe i dođe da vidi šta to sove rade.

E sad, pošto je ovo bajka, ne bi trebalo da ima naravoučenije, pa zamislimo da umjesto car i djeca piše neka životinjica.

NARAVOUČENIJE: Ne možemo mi bit lavovi ako nam djeca vire „ka miši iz panjega“. Citat je Njegošev, pa sad, ako on griješi, grešna ja.