Sovogodisnji sajam 2.dio

„Ovo već postaje tradicija ovdje, el?“- jedno je od  retorskih pitanja postavljenih juče, 28.decembra, u parkiću u Tivtu. U onome parkiću kod „fontane“ u kome je sve i počelo.

 Počelo je u aprilu, sa šarenim ribicama okačenim o stari kišobran prekriven plavim najlonom (u nedostatku riba i vode u okruženju), a završava se, recimo metaforički, slikom na fejsbuku, u kome se neka maca pretvara da je sova pa obitava na drvetu. Da je riječ o apsolutnoj metafori može se vidjeti na našim ranijim fotografijama: svuda su Sove, svuda ima drveća (ma i balvana), a ni mačaka nam ne fali.

„Jeste li vidjeli koliko je ljudi lajkovalo moju sovu?“- ponosno je pitao jedan iz pridruženog jata. Ja lično nisam par dana koristila komp u te svrhe, ali vjerujem. A što da ne povjerujem!?

Vidim oko sebe: još jedan divan dan, povelikačku grupu divnih i raspoloženih ljudi i grupu drugih raspoloženih ljudi koji cirkulišu oko nas. Tu je sunce, tu je osmjeh,“decembarsko doba kasno“ ali bez mraza na licu i duši. Čuje se muzika („Radi ove muzike sam i ostala“). Neke kao igraju, pa ta igra samo širi osmjehe, ali tako i treba da bude . Kad su Beketovog Lakija pitali kako se zove igra koju je izvodio dok su čekali Godoa, on je rekao: Mreža. Zamišlja da je u mreži i pokušava da se izvuče. Mi smo, vjerujem, ako ne izašli iz mreže, a ono bar odgrnuli krajičak i naslućujemo kako izgleda van nje.  Jer „teško onima koji su izašli VAN SEBE i mrznu se napolju“.

Da ne bi bilo smrzavanja, kuvali su se vino (domaće),  kafa i  čaj na malim plinskim...kako se ono uopšte zove...rešoima? Bilo je sokića, i kisele vode, i kolačića (opet domaćih).

„Zašto Sove?“-pitao je neko. Odgovor bješe: “Htjele smo da idemo na kuglanje, pa da napravimo tim i majice, i trebalo nam je ime, a jedna je u tom trenutku taman šila neke sove, pa...“  Iz priloženog se da  vidjeti da nam je maštovitost jača strana!

„Moje dame, uživajte i dalje, baš mi je drago da postojite“, rekao je neko, dok se iz zvučnika, ne mogu baš da kažem razlijegala ali čula muzika: To je nama mila majka, to je naša Jamajka...Vamo, namo, tamo ovamo!!! (Valjda sam dobro citirala.)

„Ima puno lipih stvari, ali ne smin kasti“, pamtim iz jedne stare serije, biće da je bilo „Malo misto“. Analogija jasna.

 „Mama, sredio sam sobu“, uzviknuo je punoljetni nasljednik, a kako je glas uvježbao u školskoj predstavi, nije baš dobio aplauz, ali zamalo. Njegov je uzvik  izazvao ovacije kod svih prisutnih, ili kako bi Sove rekle, frenetičnu reakciju. 

Oko 15.30 malo je zahladilo. Sunce se povuklo iza drveća, krenulo dalje, pa i prisutni. Uz tad još rijetke posjetioce, počelo je pakovanje. Biće dana.

I da najavim: istraumirane, valjda, što nam čajevi na sajmu nisu bili od naših ruku ubranih travki, idemo popodne u šetnju po brdima. Sve su te travke dobre „za nešto“, pa što da ne iskoristimo i prezentujemo našu „divlju ljepotu“. Ako ništa drugo, prošetaćemo, ili, kako je to meni prezentovano, „udahnućeš malo nikotina na svježem vazduhu“.

„Učini ono što moraš učiniti, s punom sviješću i proročanski, i niko ti ne smije reći da je to moglo drukčije da se učini; i ne muči se pitanjima kome sviće: za tebe će osvanuti dan...budućnost mora da satre sve patnje, strepnje, zla- ljudskom razumu je neophodna svjetlost!“

Ajmo mi, Sove, na  brdo, dako vidimo nešto više.

Do sljedeće godine, do novih  ShkART marketa, Španja i tkanja, Smilja i bosilja, jedan veseli pozdrav od Sova, svima koji su bili uz nas ovih godinu dana!!!

SOVOGODIŠNJI SAJAM

Danas, utorak, bio je divan dan. Sunčan.

Juče, ponedjeljak, bio je takođe divan dan- jednoj Sovi rođendan!

Prekjuče, nedjelja, bio je isto divan dan. A možda se nama tako činilo, jer smo jeli neku provokativnu (tejstom) sova-tortu.

A prekprekjuče (baš kasnim sa ovim napisima) je bio dan oko kojega smo se zbiljski potrudile. Mada smo mi uvijek najzbiljskije ozbiljne kad su u pitanju ove neozbiljne stvari.

 Jer, ipak, nije mala stvar proslava obljetnice (možda obzimice kad smo mi u pitanju). Maloprije smo raspravljale kad smo se mi to formirale. Da li je to bio 29.decembar, ili 12.januar, ili 31.januar, možda koji dan prije ili poslije tih datuma. Ne bih da hulim, ali to je kao ono pitanje: kad bebi počne da kuca srce. Jer da nije bilo nekih poslova prije toga, i pažnje poslije toga, od tog srceta ne bi bilo ništa. A polako smo došle do toga, do EDS-a (u kome je poenta u demokratiji.Baš!)

Možda je sve počelo dok smo špartali Vrmcem u 9 ujutro 1.januara (ima nas svakakvih!), ili dan poslije dok smo po Grblju obilazile stovarišta sirovina, ili kad smo kod Sv. Roka raspakovale sve one lokal špecijaliteten, da bismo se malo folirale svojim kulinarskim umijećem. Kad god. Kuca.

Da  naglasim u ovom uvodu da su se neki domaćini žalili...ne, škužajte, đe da se žale!...konstatovali da su na svojoj koži osjetili naše ...ehm...aktivnosti. Bilo kao modeli, ili kao kuvari, ili kao vozači.

„Meni se muž žali. Mogu li ja da se ispišem iz Sova!“-„ Ne možeš da se ispišeš jer se nisi ni upisala!“

 Dakle, hvala svima koji su nas podržavali ovih godinu dana. A hvala i onima drugima, jer da nije bilo njih možda bi nam bilo malo dosadno što nas svi podržavaju.

Ako ti misliš jedno, a druga osoba drugo, možda si u pravu, a možda i nisi. Ako ti misliš jedno, a svi ostali drugo, onda si sigurno u pravu jer ne postoji u kosmosu takav konsenzus mudraca!

U svakoj akciji skrećemo pažnju na to da u našim rukama (i doslovno) leži naš život. U igri, u druženju, zdravoj hrani.

Sovogodišnji sajam je bio ponuda robe sa , kako se kaže, „zero kilometar“. Ne računajući razdaljinu od Budve, Cetinja, Podgorice i Herceg Novog, koju su prešli naši saigrači.

„Dijete moje, mene su kao djevojčicu naučili i da pletem i da kuvam“, kaže mi jedna teta, dok sam ja, zaintačena da dovršim rumba šal za koji je predivo došlo iz Brukselesa, gledala u one igle, pod, cipele, suknje i nogavice od pantalona. Iz moje perspektive, dosta je bilo posjetilaca.

                      

„E da neko može sad da nas slika kako pletemo, pa da pošalje sliku u Evropu!“

Čekaj samo da nađem onaj Zorki 8 aparat! Bez blica.

 Zauzele smo jatačku busiju na prolazu, da niko ne može da se izvuče prečicom kroz parkić ispred Montenegrina, usmjeravale ljude da vide nešto što će im definitivno uljepšati dan i , nasmijane, nudile kom kolačić a kom sokić. Možda kaficu ili čajić.

Sjetile smo se prvog okupljanja, ShkART marketa, kad smo bile kao alhemičari i recikliranjem pravile „sad nešto...zlato!“

„Imate li ledeni čaj?“

„Nema ledenog, zlato, ima samo vreli, pa i ako tri puta dosipaš vodu u čašicu, on bude ukusan.“

Winter delight- pravi ukus za pravi dan.

Na ulazu, s lijeve strane, bile su dvije „sovice u nastajanju“, koje su svoje rukotvorine prodavale u šarmantnom i očaravajućem duhu:“Dobar dan. Izvolite“, zvonilo je.

Djeca su se okretala na vrteškama. „Brzo, najbržije!“

Jedna nam se Sova vratila iz Švecke(ups, samo da ukrotim ove crtice ispod teksta!)

E, stvarno. Švecka, Škocka, Hrvacka, ima li još koja zemlja sa tim nastavkom? (Ma što je ovom kompjuteru, samo podvlači!)

Na pitanje: Imate li komentar za blog, izlagači(ce) su nam odgovarale:

-„Dobra ideja, trebalo bi češće“

-„Fina prodaja, kupci nas prepoznaju. Ovakav događaj se rijetko viđa. Vidi se pozitivna energija koja sa učesnica (Sova) prelazi na nas“

-„Trebalo bi ovo bolje reklamirati, mi smo slučajno čuli na radiju“

-„ U narodu je problem. Vrijednosti koje su svuda cijenjene mi marginalizujemo“

Prodavao se nakit od dugmića, dekupaž, nakit  od raznih materijala, zdrava hrana, tkane stvari, oslikani tanjiri.

 -„Ostalo mi još 4 eura. Moram da ih sklonim za ujutro.“

Čini se da smo poslije 90-tih postali malo...Bahati? Šuntavi? Fljakavi? Pa smo pomislili: Ajde da krenemo u Evropu, pa da kupujemo evropske marke garderobe (kad su nam već tako dobre plate), da se hranimo kao Jevropa (nemamo svoje proizvode, pa što ima veze ako je GMO). Problemčić  nam je, mora bit,usporen dotok informacija, jer ono što se nama(naciji)  čini kao poželjno , na globalnom nivou već je prevaziđeno. No, što ima veze, bolje da mi, sokoli, njih poćeramo ispred sebe, pa ako oni preteknu sa zdravom hranom i domaćom radinosti, onda ćemo i mi to prihvatit za 50- 60 godina.

„Obično niko neće ništa da radi, ni da prodaje, ako nije kapnuo „koju crkavicu“ ili ovaj ili onaj. „ Đekna još nije, a ka će, ne znaaamo!

„Koliko se može kad se nešto hoće; dovoljno je bilo razumijevanje opštine za plac i projekat... A gradonačelnik, nema razumijevanja samo za velike investicije, nego i za ono gdje se ima dobra volja. Kako se može uradit bez dosta novca.“

„Najviše nam se društvo sviđa,svi smo nešto zatvoreni; ambijent je lijep, dan još ljepši.“

„Znači, dolazite kod nas u Herceg Novi?“ –„Pa ne znamo, kako ćemo to fizički postić, tri subote za redom!“ – „ Može, srećo, kako ne može! Mi smo žene, možemo mi sve.“

Jel da kažem koju riječ o disbalansu u natalitetu, o kome se tri dana pričalo i na dnevniku?

Još malo komentara od Expedicia, Opštine i Prostoroža.

-„Sove nas usrećuju i uljepšavaju nam život! Super energija!“

-„Sove su super!“

-„Neočekivano sam srela radost, veselje i humor; i dobila sam poklon!“

- „Više dobijamo nego što dajemo!“

Možda mnogo citiram u ovom javljanju, ali prosto ne mogu da progovorim od sreće: dovršila sam šalče!

Na jednoj tezgi, već sam pomenula, prodavao se nakit od dugmića, što me odmah podsjetilo na  priču koju sam davno čitala. Neki  je čovjek mnogo volio da se šeta i gleda u nebo, a dok je to radio, vrtio je dugme na mantilu. Jednog se dana mašio za dugme, a njega nema. Prvo je zbunjeno pipao rukom, a onda je počeo da ga traži. I vidio je kako se mravi kreću. I kako je drveće olistalo. I kako ima ljudi oko njega.

Ako ko nađe to dugme, ili onu španju iz parka, neka nam javi.

Adresu znate: Srećne, Ozarene, Vesele, Energične!!!

Tekst: Marija Jevtić

Fotografije: Lea Lonza