„Ovo već postaje tradicija ovdje, el?“- jedno
je od retorskih pitanja postavljenih
juče, 28.decembra, u parkiću u Tivtu. U onome parkiću kod „fontane“ u kome je
sve i počelo.
Počelo
je u aprilu, sa šarenim ribicama okačenim o stari kišobran prekriven plavim
najlonom (u nedostatku riba i vode u okruženju), a završava se, recimo
metaforički, slikom na fejsbuku, u kome se neka maca pretvara da je sova pa
obitava na drvetu. Da je riječ o apsolutnoj metafori može se vidjeti na našim
ranijim fotografijama: svuda su Sove, svuda ima drveća (ma i balvana), a ni
mačaka nam ne fali.
„Jeste li vidjeli koliko je ljudi lajkovalo
moju sovu?“- ponosno je pitao jedan iz pridruženog jata. Ja lično nisam par
dana koristila komp u te svrhe, ali vjerujem. A što da ne povjerujem!?
Vidim oko sebe: još jedan divan dan,
povelikačku grupu divnih i raspoloženih ljudi i grupu drugih raspoloženih ljudi
koji cirkulišu oko nas. Tu je sunce, tu je osmjeh,“decembarsko doba kasno“ ali
bez mraza na licu i duši. Čuje se muzika („Radi ove muzike sam i ostala“). Neke
kao igraju, pa ta igra samo širi osmjehe, ali tako i treba da bude . Kad su
Beketovog Lakija pitali kako se zove igra koju je izvodio dok su čekali Godoa,
on je rekao: Mreža. Zamišlja da je u mreži i pokušava da se izvuče. Mi smo,
vjerujem, ako ne izašli iz mreže, a ono bar odgrnuli krajičak i naslućujemo
kako izgleda van nje. Jer „teško onima
koji su izašli VAN SEBE i mrznu se napolju“.
Da ne bi bilo smrzavanja, kuvali su se vino
(domaće), kafa i čaj na malim plinskim...kako se ono uopšte
zove...rešoima? Bilo je sokića, i kisele vode, i kolačića (opet domaćih).
„Zašto Sove?“-pitao je neko. Odgovor bješe:
“Htjele smo da idemo na kuglanje, pa da napravimo tim i majice, i trebalo nam
je ime, a jedna je u tom trenutku taman šila neke sove, pa...“ Iz priloženog se da vidjeti da nam je maštovitost jača strana!
„Moje dame, uživajte i dalje, baš mi je drago
da postojite“, rekao je neko, dok se iz zvučnika, ne mogu baš da kažem
razlijegala ali čula muzika: To je nama mila majka, to je naša Jamajka...Vamo,
namo, tamo ovamo!!! (Valjda sam dobro citirala.)
„Ima puno lipih stvari, ali ne smin kasti“,
pamtim iz jedne stare serije, biće da je bilo „Malo misto“. Analogija jasna.
„Mama,
sredio sam sobu“, uzviknuo je punoljetni nasljednik, a kako je glas uvježbao u
školskoj predstavi, nije baš dobio aplauz, ali zamalo. Njegov je uzvik izazvao ovacije kod svih prisutnih, ili kako
bi Sove rekle, frenetičnu reakciju.
Oko 15.30 malo je zahladilo. Sunce se povuklo
iza drveća, krenulo dalje, pa i prisutni. Uz tad još rijetke posjetioce, počelo
je pakovanje. Biće dana.
I da najavim: istraumirane, valjda, što nam
čajevi na sajmu nisu bili od naših ruku ubranih travki, idemo popodne u šetnju
po brdima. Sve su te travke dobre „za nešto“, pa što da ne iskoristimo i
prezentujemo našu „divlju ljepotu“. Ako ništa drugo, prošetaćemo, ili, kako je
to meni prezentovano, „udahnućeš malo nikotina na svježem vazduhu“.
„Učini ono što moraš učiniti, s punom sviješću
i proročanski, i niko ti ne smije reći da je to moglo drukčije da se učini; i
ne muči se pitanjima kome sviće: za tebe će osvanuti dan...budućnost mora da
satre sve patnje, strepnje, zla- ljudskom razumu je neophodna svjetlost!“
Ajmo mi, Sove, na brdo, dako vidimo nešto više.
Do sljedeće godine, do novih ShkART marketa, Španja i tkanja, Smilja i
bosilja, jedan veseli pozdrav od Sova, svima koji su bili uz nas ovih godinu
dana!!!
No comments:
Post a Comment